Jednosmjerni dijalog

Rasema se borila za dah pričajući bez prestanka, stalno dodajući i nadovezujući nešto novo makar i bez ikakve povezanosti sa onim što je već rekla. Često je i ponavljala iste riječi, poštapalice, pa i same događaje ( tračeve ) o kojima je pričala, a da to njena komšinica Hankija nije uopšte zapažala. Zapravo, nije je ni slušala, samo je čekala da Rasema napravi bilo kakvu stanku pa da i ona ispriča ono što njoj leži na jeziku, da to nekom istrese, da se oslobodi toga makar niko i ne slušao i makar sve to odmah vjetar odnio.

Činilo se da pričaju jedna drugoj, ali su to radile samo zato da ih, ne daj Bože, ne proglase ludima što pričaju same sa sobom. Nekakav Božji prst ih je učinio komšinicama i kad su se jednom site naiglenisale uopšte ne slušajući jedna drugu, pronašle su da tu ima nečega toliko lijepog i uzbudljivog da su to ponavljale u svakoj prilici kad bi ugrabile vremena od kućnih poslova.

Da je rahmetli Nobel znao za ovu vrstu umjetnosti neprekidnog pričanja bez početka, smisla i kraja, tek da se nešto priča, sigurno bi ostavio dio svoje zaostavštine ovim dvjema komšinicama.

-         Eto ti, bona, belaja: vjetar mi oborio sav veš sa štrika pa mi se Avdove gaće toliko uvaljale u nekaku prljavu rosu, što je, kažu, neka kisela kiša donijela, da sam morala ponovo prati, al nemere, bona, nikako. Nikad ti se u životu nisam više namučila sa vešom ko jutroske. I pita mi u šporetu izgorela, dok sam se ja mučila oko Avdovih gaća. ( ovdje Rasema umalo nije napravila stanku dok je ulazila u kuću kod komšinice, ali kad je vidjela da je Hankija već zazinula da nešto kaže požurila je da nastavi i presjekala Hankiju u pola riječi ) Još mi, bona, izgorila ona guma na vratima od štednjaka pa mi se kuća napunila dima, jedva sam je živa prozračila i do daha došla. Djeca će mi doći gladna iz škole, a pita mi izgorila pa ja požurila te krompir ponovo ogulila i na brzinu trlju natrljala. Možeš mislit, bona, da ni kahvu nisam stigla popiti. A vala  mi nije ni do kahve sve me nešto probada ovdi na ožličici ( tu pokaza neodređeno rukom na mjesto koje je moglo biti i ispod rebara i kod pupka i iza plećke i u lijevom guzu ). Govorila sam Avdu sinoćke da moram dokturu, a on ni da čuje, bona, eto kaki su ovi naši ljudi. Dođu kući, najedu se, napiju, operu pa opet na poso ili kojekud, a u ženu ni da pogledaju, a kamoli da je saslušaju ko pravi ljudi. E, jadne ti smo, sestro moja, i crn li nam  li je ovaj život. Kad vidim kako žene žive na televiziji ja bih se objesila da mi nije žao one skočadi. Eto, juče gledam u onoj seriji , nikad da joj zapamtim ime, ona znaš što ih logo, bona, promijenila, onog što  je sada sa njim vuče za nos kako ona hoće. I more joj se. Bogata, lijepa, ima sve i što joj treba i ne treba. Ona ti čeka da joj on u krevet kahvu donese i muzikom da je budi. Al šta joj vrijedi ope nije zadovoljna i nikako da se smiri. Ja, eto, pričam, a ne bi meščini mogla biti taka, nismo mi, bona, tako naučile ko one tamo. Mi ti znamo za Boga, za djecu, za kuhinju i za čoeka i ništa više. Takav nam grah. Bože, šta li smo ti skrivile.

Tu Rasema i nehotice napravi stanku zaboravivši se pomalo. Čim je pljusak Raseminih riječi na tren utihnuo iz Hankijinih usta se prolomio oblak. Rasema zazinu da nastavi ali bilo je već kasno. Ipak su njih dvije poštovale nepisana pravila da se ne prekidaju kad jedna uspije već da ugrabi riječ.

-    Jah, sestro draga, tako ti  je to ( iako nije čula ni jedne jedine Rasemine riječi). Eto i ja, kad nešto hoće, jutros( Jučerašnji dan je već odavno bio ispričan tri puta )   

 nisam čula kad mi sahat zvonio pa mi Latif zakasnio na poso. A kako ću ga i čuti, bona, kad je svu noć hrko ko da ga kolju te ti nisam zaspala do pred sami sabah. I kad sam zaspala, sve nešto sanjam ko da sam na teferiču, a momaka oko mene ko jabuka lijepih a ja se stidim, ko što i jesam bila budala i ništa nisam znala, pa sve bježim od njih , a oni sve bona za mnom i taman me jedan stiže, a ja se kobajagi otimam , a drago mi, bona, kad nešto lupnu, ja se trgnuh , a ono moja Samka ustala u WC, jadnica ima  mi problema sa bubrezima, ja ti, moja kono, na sahat kad ono pola osam , a Latif mora da je u to vrijeme u autobusu, te ti ja brže bolje skočim, daj peci čimbur - on mora ujutro jesti  makar orilo i gorilo, daj mu kahvu, daj mu cipele i ode čoek psujući i ženu i sahat i autobus i poso i sve tako, eto, presio mi san i čitav mi dan pošo naopako. Djeca neće u školu te ih jedva istresem. Grdne sam muke imala dok sam onog malog, najmlađeg izgurala iz kuće, pa se onda latila usisivača. Uh, svaki mi je dan isti ko da ih je neko kopiro onom mašinom, znaš. I dođe mi pa mi nije ni do mene, a ne do usisavanja, te ti poturim usisivač i zovnem sestru u Bugojnu, te joj se, bona, nadugo i naširoko izjadam, a ona, bona, u  još gorim govnima od mene. Trudna po peti put, gluho bilo. Moreš mislit, bona, pa kud će ih više na ovom vremenu? Vala, što je puno, puno je. Vole se sva, al šejtanu ih bilo malo; i ovo troje će me u grob strpati.

Rasemi se učini da će Hankija napraviti pauzu, pa požuri da iskoristi priliku, ali ni Hankija se nije predavala pa obadvije u glas započeše: «Šta ćeš? Tako ti je to.....  «

Učini im se  da u drugoj sobi nešto lupnu, ali odagnaše svaku pomisao da bi u to doba mogao neko da dođe i Rasema ponovo preuze govor, a Hankija je odsutna, zabavljena svojim mislima, pijuckala kahvu. Ni jednoj, ni drugoj nije bilo važno da li je ona druga sluša i dopiru li njene riječi uopšte do mozga sugovornice. Bilo je puno važnije pričati nego čuti šta se govori i dok bi jedna pričala druga je prebirala po mislima i pripremala šta će reći. Gluhi govor se nastavi. Opet im se učini da nešto lupnu u drugoj sobi, ali opet odagnaše svaku primisao. ( Mora da je vjetar. Prozor je možda odškrinut.)

-      Kupila ti ja, bona, juče na pijaci onih jeftinih banana ( a što su skupe, bona, kobajagi jeftine, a bogme skupe ). Djeca u mene vole, a volim i ja, nikad mi dosta, taka sam ti naka prokleta kad jedem banane da ne umijem prestati, te ti se preždrem ko krava i stomak mi se napne, ama da pukne, a ja opet trpam i ne umijem prestati, ko hajvan, bona. Znam da će me stomak boljeti i u wece protjerati, al opet ne umijem prestati..........

Dok su se komšinice davile sopstvenim riječima , ponekad ugrabivši priliku da zaliju sasušeno grlo već ohladnjelom kahvom, iz susujedne sobe doprije najednom do njihovih zasićenih ušnih školjki, nešto kao prigušen smijeh, smijeh koji se pokušava zaustaviti dlanom na usnama ali se, ipak, od siline, probija ispod i srlja iz zgrčenih mišića stomaka na gornji, zapušeni, ili donji, stisnuti zračni ventil. Ono što je radio u susjednoj sobi Emiru je bilo toliko smiješno da je moralo negdje da oduši i to ga je odalo.

Ne razmišljajući uopšte šta bi to moglo biti i kakav to zvuk dopire iz sobe Hankija je ustala, jednako pričajući, i instinktivno, nesvjesna svoje namjere, pošla prema sobi kao da pritvori otvoreni prozor. Ne prekidajući svoj započeti govor iz bojazni da ga Rasema ne preuzme, ona je otvorila vrata sobe. Započeta riječ joj se presjekla na pola, a usta su joj ostala otvorena.

Odmah kod dovratka sjedio je Emir, njen trinaestogodišnjak, koji je trebao biti u školi, i na krilu držao veliki kasetofon. Malo se zbunio kad su se vrata otvorila i majčin govor prestao, ali je ubrzo pustio dugo potiskivani smijeh. Žene su ućutale kao da ih je neko uhvatio u stidnom poslu, ali se Hankija brzo snašla.

-         Šejtane jedan, prestravi me! Što nisi u školi? – vrisnu ona došavši sebi.

-         Danas imamo slobodno. Zaboravio sam ti reći. Direktor nas nagradio zbog perfektno urađenog projekta o alkoholizmu. A vi me probudile vašom šupljom pričom, pa ja ustao da vas snimim. Sve sam snimio. Biće prava komedija kad babo dođe.

-         Ama, je li moguće da ja ne znam da mi dijete jutros nije otišlo u školu? Sve je to što sam prespavala jutros. Bila sam sigurna da sam ga čula kako lupa vratima pri odlasku. – zavapi Hankija.

Dok se Hankija čudila samoj sebi mašina je motala vrpcu. Dugme škljocnu i iz velikih zvučnika kasetofona začu se Rasemin piskutavi glas.

Dvije žene su ćutke sjedile i pažljivo slušale šta su govorile. Ono što je dolazilo sa radija ili televizije bilo im je neobično važno i jedino su uspjele da čuju i razumiju jedna drugu dok su se slušale izvan svakodnevne stavarnosti, u svijetu haberkutija i prozora u svijet. Teško je reći kakav su utisak na njih učinile njihove sopstvene riječi. Sigurno je samo da su sada nijemo sjedile jedna pored druge i pažljivo upijale svaku riječ koja je bila izgovorena iz nekog drugog svijeta o kojem su , možda, maštale u svom primozgu.

Emir se slatko smijao, a one bi ga samo ponekad prijekorno pogledale jer ih je ometao u slušanju sopstvenih glasova iz etera. Čudan je insanu njegov sopstaveni glas kad ga sluša izvan svog tijela, ne prepoznaje ga, a kao da ga je nakad , u nekom drugom vremenu i svijetu, ipak čuo. Da li je to neko davno sjećanje, ili nota sna o neostvarenoj želji, teško je smrtniku saznati.

Emir se radovao posprdnim komentarima babe Latifa na račun brbljivosti svoje i komšijine žene. Nije imao zle misli, bio je samo nezreo i nije razmišljao na dugo. Majka , ko majka, mu je to oprostila i prije nego ga je rodila.